Kako sam se provela u Krakovu

Svake godine sa društvom ista priča:  klasično slavljenje Nove godine je smorilo, ne razlikuje se mnogo od prosečnog subotnjeg izlaska (osim što tada  iste klubove i pića platimo mnogo skuplje), a ni smrzavanje na trgu i napijanje po kućnim žurkama nam više nije nešto vredno iščekivanja. Konačno smo se prošle godine organizovali i odlučili za nešto korisnije i drugačije – da negde  otputujemo. Na nagovor druga koji radi u Lideru, a i zbog cene i popularnosti među studentima, odabrali smo Krakov.

Iako smo i dalje bili okupirani faksom, ispitima, rokovima, a i uspomenama od SummerFun-a, ranija prijava za putovanje se pokazala isplativom na više načina. Aranžman nas je koštao manje od 100e, raspodelili smo isplatu na više rata i nismo brinuli da li ima dovoljno soba koje nama trebaju, u hotelu koji želimo. Jedina mana ranije rezervacije bila je duža euforija i iščekivanje.

Dočekasmo konačno taj 29. decembar. Duga vožnja po hladnoći nam na naše iznenađenje nije predstavila problem. Odlična, pozitivna atmosfera, muzika, mnogo mladih na jednom mestu, mlad i ljubazan vodič, a na kraju i alkohol, pretvorili su autobus u „partybus“, pa nam je vožnja došla kao gratis dan uz aranžman i mislim da niko nije primećivao hladnoću.

Kratak obilazak centra grada, odmah po dolasku, bio je dovoljan da se potpuno zaljubim u Krakov. Pravi šareni evropski grad, pun duha, omladine, turista, mogućnosti za zabavu, bogate kulture, istorije i arhitekture, pa još u vreme božićnih i novogodišnjih praznika, okićen i pod snegom… definitivno nedovoljno izvikan i popularan.

Hotel je bio prilično dobar, pogotovo uzimajući u obzir cenu. Nije nam smetalo što je udaljen od centra s obzirom na to da se u neposrednoj blizini nalazi sve što nam je trebalo (prodavnica, diskont pića, menjačnica, autobuska stanica…). Najbitnije kod smeštaja nam je bilo to što je pun naših ljudi, pa nismo ni sa kim ulazili u sukobe zbog muzike i galame. Za izlazak nas je iz hotela kupio naš autobus, a u povratku smo obično zvali taksi koji nas je po osobi izlazio oko 2,5 evra. Krakov se generalno ispostavio izuzetno jeftinim gradom što se tiče prevoza, hrane i pića, tako da smo dobar deo džeparca vratili kući.

Kratko vreme za odmor i eventualno spavanje pred žurku se naravno uvek pretvorilo u zezanje i okupljanje po tuđim sobama, upoznavanje, zagrevanje za izlazak itd. Bila je greota „trošiti“ to malo vremena u Poljskoj na spavanje.

Ono zbog čega su mnogi i došli, tj. žurke, bile su organizovane u ogromnim klubovima (jedan je bio čak na tri nivoa) u samom centru, u blizini trga. Znali smo da je mnogo autobusa krenulo iz Srbije i Makedonije, ali nismo očekivali da nas je baš toliko mnogo da uspemo da popunimo ovolike klubove. Za muziku je bio zadužen naš DJ koji je pravio jako dobru atmosferu, pogotovo za doček. Noćne žurke nema potrebe da puno opisujem, dovoljno je reći da smo uvek ostajali do jutra.

Moj lični favorit je ipak dnevna žurka, i definitivno nju najviše iščekujem ove godine. Najsimpatičnije vezano za dnevnu žurku mi je što su svačiji planovi vezani za sređivanje za reprizu uveče propali, s obzirom na to da nas se većina nije ni vratila u smeštaj. Spontano smo svi završili u jednom hotelu gde se nastavila žurka, a onda smo direktno od tamo zajedno išli u grad kad je pala noć.

Iako je naš cilj bio provod i žurke, prijatno smo se iznenadili i dnevnim izletima i mogu reći da sam na ovom putovanju nešto i naučila, videla, doživela, upoznala deo nečije istorije i kulture.

Rudnik soli svakako je jedna od atrakcija koja je većini bila najzanimljivija. Iako zvuči kao najobičniji rudnik,  zapravo je umetičko delo i jedan od najznačajnijih istorijskih spomenika Poljske. Kao što se svi slikaju kako guraju Krivi toranj, ili pljunu sa Ajfelove kule, tako je ovde „obavezno“ liznuti neki od zidova.

Fascinantno nam je bilo što su svi hodnici, prostorije, statue i suveniri od soli, a još impresivnije to što se sve to nalazi na ogromnoj dubini.

Oko 15 minuta smo morali da se spuštamo stepenicama kako bismo sve to videli. Za povratak, na našu veliku radost, postoje liftovi.

I na kraju…Aušvic.

Pokušaću u nekoliko rečenica da prenesem utiske koje je na mene ostavio taj obilazak, ali Aušvic je svakako nešto što se treba posetiti i što niko u autobusu nije propustio. Nijedan „Dečak u prugastoj pidžami“, knjiga ili priča naših baka i deka, ne mogu na pravi način dočarati atmosferu najvećeg logora smrti. Očekivala sam da ću čuti nešto pametno, i naučiti nešto novo, međutim lokalni vodič nam je ispričao i pokazao mnogo više nego što smo  mogli zamisliti. Prošetali smo hladnim, jednoličnim ulicama koje se seku pod pravim uglom, i posetili većinu identičnih ciglanih zgrada, u kojima su doneti neki od najznačajnih zaključaka izvedenih iz psiholoških i bioloških eksperimenata na ljudima. Ovaj izlet jeste bio na neki način tmuran, ali dugujemo da se suočimo sa Aušvicom (i nakon toga odemo svojim toplim, sigurnim domovima) onim žrtvama koje to nisu mogle. Gledajući kofere, cipele, nakit i razne lične predmete  koji su tamo u enormnim količinama izloženi, shvatila sam da su to bili neki stvarni ljudi: nečiji roditelji, deca, bebe, braća, sestre, devojke, prijatelji… Sama su se nametala pitanja kao što su „Da li bih uspela da budem jedna od retkih koji su uspeli da se izbave“, „Koliko bih dugo izdržala“ i slično… Sva sreća, niko od nas to neće morati da sazna. Ovaj oblizak sve nas je podsetio da treba da cenimo i da uživamo u sadašnjosti, ali da ne smemo potisnuti i zanemariti  najveću sramotu koja je zadesila svet. Iz Aušvica izašli smo napunjeni nekom čudnom energijom, koja se ne može opisati i malo je reći da smo prosto zanemeli.

Novogodišnja avantura u nekadašnjoj prestonici Poljske, ispunila je više od svih mojih očekivanja, i zauzela ulogu najboljeg putovanja do sad. Ostali su snimci, blamovi, simpatije, veze, nova poznanstva, prijateljstva, biseri i fazoni, poneko neuspešno mamurno snalaženje po gradu, mnoga nova iskustva, uspomene, znanja i otkrića, u svakom slučaju dovoljno toga do 29.decembra ove godine kad ponovo krenemo na ovaj put.